Radovan Gajić 

NE MOGU UMRETI

Ne mogu umreti!
Nikada!

( Smrti svakome 
samo jednom ima.)
Ni kada mi telo 
zauvek obuzme
beskrajna,
ledena zima.

Ne mogu umreti.
Jer svi koji budu 
ikada tek živeli,
u očima žena koje će 
zaklinjati svojim, 
uvek će tražiti
pogled ostao samo 
u očima tvojim.

Ne mogu umreti!
Nikada.
Zbog reči koje sam 
samo u smehu 
tvojih očiju prepoznavao.
Kao uvrede.
 - ?
Kao opomene.
 - ?
Kao nadu za nadu.
 - !
Reči u kojima sam 
večnost spoznao.

Nikada umreti ne mogu, 
zbog onih reči
u kojima tvoje oči
nikada
neće da uminu.
Zbog očiju 
u čijem sam smehu 
umro za uvek;
(I u školskom redu 
nisam 
mario za užinu.)

Nikada.
Umretu ne mogu 
više.
Ljubav se jedna živi.
Stih se, 
rečima večnim 
i kroz smrt, 
iznova, 
piše!

A kada te 
danima ne vidim, 
kada pomislim
da te više nema, 
ja ti izmišljam 
razna imena.
Pokušavam iz reči 
da izvučem
malo hrane preostaloj
usamljeničkoj sreći.

******

 I kada sav svet 
ostane bez duše
i kada sve gradove 
i sve kuće 
ludaci bombama sruše,
u ritama, 
bez straha i stida,
ni zaplakati
neću!
Kao i davnog proleća,
 i  tada
 od ljubavi
što tebe
u meni svedoči,
goreću!